O Nama

IVAN KOCIC

          Ivan Kocic je rodjen 27.04.1974. godine kao drugo dete Zorana i Borinke Kocic. Iako je rodjen kao zdrava beba, Ivan je u drugoj godini zivota poceo da manifestuje slabost prilikom stajanja i hodanja. Simptomi su bili potpuno isti kao i kod njegovog starijeg brata. Nestabilnost prilikom stajanja i nemogucnost da se odrzi ravnoteza prilikom hodanja su njegovim roditeljima budili najcrnje sumnje. Ivan se seca da je sa vremenom sve teze pomerao noge, iako se trudio da bude kao druga deca iz skole i komsiluka nije uspevao u tome. Jos u trecoj godini njemu je ustanovljena dijagnoza spinalna muskularna atrofija (SMA3). U osmom razredu osnovne skole noge su konacno otkazale poslusnost. Ivan je seo u kolica. Tada se pokazalo da drustvo u kome zivi porodica Kocic uopste nema razumevanja za osobe sa invaliditetom. Iako jako komunikativan i nacitan Ivan nije imao prilike da svetu u kome zivi pokaze svoje vrednosti. Tek u srednjoj skoli za njega nije bilo razumevanja. Niko od zaposlenih nije imao razumevanja za nekog ko je u kolicima, a zeli da ide u skolu. Svi su mu postavljali pitanje „sta ce to tebi“? To i stepenice na samom ulazu u skolu, kao i u samoj skoli, su uticali na to da je Ivan odustao od ikakvog skolovanja. Ivan se u potpunosti posvetio odrzavanju porodice na okupu. Okupio je oko sebe prijatelje kojima njegov nedostatak ne smeta. Svojim entuzijazmom i vedrinom Ivan uspeva da u zajednickim naporima sa porodicom i prijateljima ide dalje.

          Ivan danas ima 32 godine. Cita knjige, zanima se za psihologiju i filozofiju. Kao i vecina osoba kojima je majka priroda nanela nepravdu Ivan u kompjuteru vidi svoj prozor u svet. Veoma vesto koristeci kompjuter i internet on pronalazi prijatelje sirom sveta. U tom internom svetu u kome Ivan pronalazi informacije o svojoj dijagnozi. raduje se svakom napretku na polju genetike. On se nada da ce se jednog dana pronaci lek za njegovu i bratovu bolest.
        Pre 12 godina, Ivan je dobio polovna elektro-motorna kolica (tipa 3.422) renomirane nemacke firme MEYRA. Iako su kolica bila polovna pokazala su se kao idealna za njegove potrebe. Medjutim danas, ta kolica otkazuju i zub vremena se manifestuje na razlicite kvarove. Kako je MEYRA kompleksna firma to se i delovi za njene proizvode mogu kupiti samo u fabrici koja je u Nemackoj. Taj tip kolica je odavno prestao da se proizvodi, a novi, poboljsani model, koji bi odgovarao Ivanu kosta 6.500.00€ koju nudi firma ORSIM iz Beograda. Pored svega toga Ivan i njegova porodica imaju problem da prezive od meseca do meseca. Zive od oceve invalidske penzije i socijalne pomoci. Ta primanja jedva da pokrivaju zivotne troskove. Za sve ostale troskove oni moraju da se dovijaju kako znaju i umeju.
         Ivan se ovim putem obraca svim ljudima dobre volje da finansijski i materijalno pomognu njemu i njegovoj porodici. Dobrodosli su svi darovi koje ljudi dobre volje zele da daju iz cistog srca i proste duse.

<<< povratak na vrh stranice

BOJAN KOCIC

          Bojan Kocic je rodjen 23.04.1971. godine. Rodjen je kao zdrava beba. Vec sa godinu dane se primecivalo se da teze staje na noge. Prezauzeti poslom roditelji nisu tome pridavali puno znacaja. U trecoj godini zivota mu je ustanovljena dijagnoza spinalna muskularna atrofija tip 3 (SMA3). U drugom razredu srednje škole Bojan je izgubio moc hodaja u potpunosti. Njegov trud i napor je urodio plodom da je zavrsio srednju skolu - gimnaziju. Medjutim drustvo u kome zive Bojan i njegov brat Ivan nemaju sluha za osobe sa invaliditetom. Niko u gradu, a ni sire, nije pokazao interesovanje da Bojanu pruzi priliku da se dokaze u radu.
         Kao i vecina osoba koji su vezani za kolica, tako je i Bojan ostao u svojoj porodici vezan za cetiri zida. Kako su njegovi roditelji takodje bolesni (otac je pretrpeo šlog, a majka je oslabila sa zivcima) on sam nije imao neki izbor u zivotu. Zajedno sa bratom i roditeljima Bojan zivi svoj svakodnevni zivot trudeci se da svojim ukucanima ne bude na teretu. U njegovoj porodici se ne zna ko o kome vodi racuna i ko kome pomaze. Oni se trude da svojim preostalim sposobnostima sluze jedni drugima.
         Od 1997. godine, kada su dobili kompjuter, Bojan je poceo da se upoznaje sa jednim sasvim novim svetom. Iako samouk poprilicno je upoznao svet kompjutera, sto sam samcit, sto uz pomoc prijatelja i drugova koji su mu nesebicno pricali sta je najbolje za njega i njegov kompjuter. Inace sačuvao je vedrinu duha i optimizam uz nesebicnu pomoc njegovih najdrazih ukućana, prijatelja i drugova. Preko interneta upoznaje ljude sirom sveta. Internet je za njega jedina prilika da upozna nove ljude i da poseti udaljene delove sveta. Vedrinom svog duha on je stekao grupu prijatelja koji mu uveliko nadoknjadjuju njegov nedostatak hodanja
          Bojan je kao i njegov brat Ivan dobio polovna elektro - motorna kolica tip 3.422 MEYRA proizvodnje. Iako polovna pomenuta kolica su u potpunosti odgovarala njegovim potrebama. Sa vremenom elektronika na kolicima, kao i sama kolica pocinju da otkazuju. Kako njihova mesecna primanja jedva podmiruju njihove zivotne troskove Bojan i Ivan se snalaze uz pomoc „stapa i kanapa“. Nova kolica kostaju 6.500.00€ (šesthiljada i petstotina evra), a polovna kod nas ne mogu da se kupe jer ih nema. Bojanu i Ivanu ne odgovara drugi tip kolica jer im je kvalitet usluge daleko ispod Meyrinih kolica.
          Bojan poziva sve ljude dobre volje da njemu i njegovoj porodici pomognu u njihovoj svakodnevnoj borbi za zivot. Oni su primorani na ovaj korak zato sto njihova okolina nema razumevanja za njih i njihove potrebe. Zato poziva sve ljude koji imaju razumevanje za njega i njegovu porodicu pomognu svojim dobrotvornim donacijama.

<<< povratak na vrh stranice

ZORAN KOCIC

          Zoran Kocic je rodjen 22.06.1948. godine u Niskoj Banji. Rodjen je u radnickoj porodici koja je okarakterisala Srbiju u XX veku. Majka je bila domacica, a otac je bio postanski radnik. Zoran nikad nije imao prilike da se posveti nauci ili citanju knjiga. Zivotne okolnosti i pritisak okoline je bio toliki da je morao da se posveti zanatu. Odmah po zavrsenoj skoli isao je na odsluzenje vojnog roka a po povratku se zaposlio kao metaloglodac. 1969. godine Zoran upoznaje svoju suprugu Borinku. Iste godine su se vencali. Njihova sreca je narusena sa rodjenjem njihovog starijeg sina Bojana. Kada se rodio mali Bojan (1971.) Zoran se napio, a Borinka je sijala od srece. Na zalost, vec sa godinu dana primecuju da Bojan ima problema sa donjim ekstremitetima. Slabe noge i slab kicmeni stub nisu dozvoljavali hodanje i stajanje. Kada mu je u trecoj godini ustanovljena dijagnoza spinalna misica atrofija (SMA3) njima je sunce zaslo. Nevolje su pocele kada su komsije i rodjaci poceli da postavljaju pitanja „sta ste vi to Bogu zgresili? Cije li vi to grehe ispastate?“. Sve to je uticalo na Zoranovo zdravlje. Iako opterecen udarcem sudbine Zoran nije posustao. Nastavio je da se bori za svog sina i zenu. Zoran i Borinka su smogli hrabrost da probaju sa jos jednim detetom. 1974. godine rodio im se sin Ivan. Da nesreca bude još veca, i Ivan pocinje da pokazuje iste simptome slabosti kao i Bojan. Tu su Zoran i Borinka „pukli“: 1990. godine Zoran dozivljava mozdani udar, a Borinka je 1986. godine oslabila sa zivcima. Zoran prestaje sa radom i odlazi u invalidsku penziju, a Borinka postaje zavisnik od lekova.
         Zoran je covek koji voli zivotinje, voli zivot i voli svoju porodicu. Udarac sudbine koji ga je zadesio nije doziveo ni kao kaznu ni kao ispastanje. Svoju porodicu dozivljava kao normalnu i celu. On kaze: „Takvi smo kakvi smo - idemo dalje“. Njemu je zao sto nije mogao da uci zoologiju ili da se bavi stocarstvom. Njegovo iskreno i dobrodusno srce se veoma lako sprijateljuje i sa ljudima i sa zivotinjama. Uvek je spreman da se nasmeje i druge ohrabri svojom dobrotom. Oni koji ga poznaju se cude kako on moze da oprasta onima koji su „zdravi“ kada njemu koji to nije ucine neku nepravdu. Zoran se na sve to samo osmehne svojim bezazlenim osmehom i kaze da on tu ne moze nista. Voli sve ljude i ne pravi ni rasnu ni klasnu razliku. Kada bi njega pitali on bi ukinuo pojam nacije i stavio pojam coveka. Mozdani udar kojeg je pretrpeo ostavio mu je teske posledice. Levu nogu vuce za sobom, a leva ruka mu je znatno oslabljena. Pritisak koji ume da „skoci do plafona“ stvara zebnju od drugog sloga, ali kako to Zoran kaze „zivot ide dalje“. On se trudi da nadljudskim naporima sluzi svojoj deci koja su u kolicima i ne mogu da se sami o sebi staraju. Njegova zena Borinka ima ceste depresije i napade stresa tako da puno puta mora da se brine i o njoj. On kate da njemu nije tesko da služi svojim ukucanima zato sto ih voli. Iskreno mu je zao sto nema malo bolju finansijsku situaciju kako bi mogao da svojoj deci pruzi makar malo bolje uslove za zivot. Zato on poziva sve ljude dobre volje da mu pomognu u tome. On ne trazi milostinju i ne prosijaci, on je covek u nevolji kome treba pomoc. Njemu nisu potrebna finansijska sredstva za luksuz vec za goli život. Lekovi za zenu, decu i njega oduzimaju mu polovinu njegove penzije, a druga polovina odlazi na kucne troškove. Zoran se odlucio na ovaj korak zato sto mu vise nista drugo nije preostalo. U centru za socijalni rad mu kazu da njemu po zakonu ne sleduje nista vise od minimalne penzije. U opstinskoj organizaciji crvenog krsta mu kazu da nemaju sredstva. A zivot ide dalje. Kao reka nosi sve pred sobom i nikog ne ceka. Ko ume da pliva prezivece, ko ne.... udavice se. Zato Zoran i njegova porodica mole ljude dobre volje da im pruze ruku i da ne dozvole da se udave.
17.11.2011 godine Zoran je iznenada preminuo od posledica četvrtog moždanog udara.

<<< povratak na vrh stranice

BORINKA KOCIC

          Borinka Kocic je rodjena u selu Svrljiski Izvor 26.08.1950. godine u radnickoj porodici. Kako joj je otac radio na zeleznici cesto su se selili. Svog muza Zorana je upoznala sa devetnaest godina kada se i udala za njega. Ona se kao mlada zena iz postene porodice radovala braku i formiranju porodice. Njen muz Zoran je vec radio u fabrici kao metaloglodac. Ona se nikad nije zaposljavala, niti je trazila posao. Vaspitavana je u duhu tradicionalne porodice gde je zeni posao u muzevoj kuci. Imala je snove i nadu da odgaja zdravu decu koju ce vaspitati da budu lekari kako bi pomagali drugima. Kada joj se 1971. godine rodio prvi sin, Bojan, njenoj sreci nije bilo kraja. Njeni snovi o buducem lekaru su poceli da rastu. I ko zna sta bi sve bilo da se sudbine nije poigrala sa Borinkinim snovima. Njen sin, njen prvenac, je poceo da pokazuje izuzetnu slabost u nogama. Kako je vreme napredovalo njemu je bilo sve teze da hoda, pa cak i da stoji. Kada je saznala da joj sin boluje od neke cudne bolesti za koju nema leka pocela je da ocajava. Njeni snovi o doktoru koji ce pomagati ljudima u njihovim problemima se rasprsio. Totalni poraz je dozivela kada je i drugom sinu, Ivanu, ustanovljena ista dijagnoza. Lekari su joj rekli da ce obojica biti vezani za kolica i da ce im celog života biti potrebna pomoc drugog lica. Tuga i depresija su je toliko slomili da je 1986. godine morala da se leci od strahova i depresije. Od tada je stalni korisnik lekova koji je obaraju tako da nije u mogucnosti da se brine o sebi i svojoj porodici. U smeni godisnjih doba i vremenskim promenama Borinka mora da uzima duplu dozu lekova tako da je tada prepustena svom muzu koji iako bolestan mora da se stara i o njoj i o deci.

          Borinka ima veliko srce, srdacna je i gostoprimiva. Kada joj je dobro njen osmeh blista i greje ukucane. Cvece joj ide od ruke i ona voli da se stara o biljkama. Uvek joj je drago da ima goste sa kojima ce podeliti to sto ima. Iako zivi u teskim uslovima ona nije zaboravila da postoji osmeh i sreca. Njena deca i muz osecaju vedrinu i olaksanje kade vide osmeh na njenom licu. Ona se nada da postoje ljudi dobre volje koji zele da pomognu njenom mužz i deci da zive zivotom coveka. Ona svakodnevno vidi u kakvim uslovima zivi njena porodica i zao joj je sto su i ona i muz bolesni i ne mogu da pruze nesto vise svojoj deci. Ona ovim pismom poziva sve ljude dobre volje da svojim darovima pomognu njenoj porodici.

         Na zalost, Borinka je 8, marta 2007. godine u 13:50 ispustila svoju plemenitu dusu, usled iznenadnog prestanka rada srca, za vreme njenog lecenja u bolnici.

<<< povratak na vrh stranice