O Nama

IVAN KOCIĆ

          Ivan Kocić je rodjen 27.04.1974. godine kao drugo dete Zorana i Borinke Kocić. Iako je rodjen kao zdrava beba, Ivan je u drugoj godini života počeo da manifestuje slabost prilikom stajanja i hodanja. Simptomi su bili potpuno isti kao i kod njegovog starijeg brata. Nestabilnost prilikom stajanja i nemogućnost da se održi ravnoteza prilikom hodanja su njegovim roditeljima budili najcrnje sumnje. Ivan se seća da je sa vremenom sve teže pomerao noge, iako se trudio da bude kao druga deca iz škole i komšiluka nije uspevao u tome. Jos u trećoj godini njemu je ustanovljena dijagnoza spinalna muskularna atrofija (SMA3). U osmom razredu osnovne škole noge su konačno otkazale poslušnost. Ivan je seo u kolica. Tada se pokazalo da društvo u kome živi porodica Kocić uopste nema razumevanja za osobe sa invaliditetom. Iako jako komunikativan i načitan Ivan nije imao prilike da svetu u kome živi pokaže svoje vrednosti. Tek u srednjoj školi za njega nije bilo razumevanja. Niko od zaposlenih nije imao razumevanja za nekog ko je u kolicima, a želi da ide u školu. Svi su mu postavljali pitanje „šta ce to tebi“? To i stepenice na samom ulazu u školu, kao i u samoj školi, su uticali na to da je Ivan odustao od ikakvog školovanja. Ivan se u potpunosti posvetio održavanju porodice na okupu. Okupio je oko sebe prijatelje kojima njegov nedostatak ne smeta. Svojim entuzijazmom i vedrinom Ivan uspeva da u zajedničkim naporima sa porodicom i prijateljima ide dalje.

          Ivan danas ima 32 godine. Čita knjige, zanima se za psihologiju i filozofiju. Kao i većina osoba kojima je majka priroda nanela nepravdu Ivan u kompjuteru vidi svoj prozor u svet. Veoma vešto koristeći kompjuter i internet on pronalazi prijatelje širom sveta. U tom internom svetu u kome Ivan pronalazi informacije o svojoj dijagnozi. raduje se svakom napretku na polju genetike. On se nada da će se jednog dana pronaći lek za njegovu i bratovu bolest.
        Pre 12 godina, Ivan je dobio polovna elektro-motorna kolica (tipa 3.422) renomirane nemačke firme MEYRA. Iako su kolica bila polovna pokazala su se kao idealna za njegove potrebe. Medjutim danas, ta kolica otkazuju i zub vremena se manifestuje na različite kvarove. Kako je MEYRA kompleksna firma to se i delovi za njene proizvode mogu kupiti samo u fabrici koja je u Nemačkoj. Taj tip kolica je odavno prestao da se proizvodi, a novi, poboljšani model, koji bi odgovarao Ivanu kosta 6.500.00€ koju nudi firma ORSIM iz Beograda. Pored svega toga Ivan i njegova porodica imaju problem da prežive od meseca do meseca. Žive od očeve invalidske penzije i socijalne pomoći. Ta primanja jedva da pokrivaju životne troškove. Za sve ostale troškove oni moraju da se dovijaju kako znaju i umeju.
         Ivan se ovim putem obraća svim ljudima dobre volje da finansijski i materijalno pomognu njemu i njegovoj porodici. Dobrodošli su svi darovi koje ljudi dobre volje žele da daju iz čistog srca i proste duše.

<<< povratak na vrh stranice

BOJAN KOCIĆ

          Bojan Kocić je rodjen 23.04.1971. godine. Rodjen je kao zdrava beba. Već sa godinu dane se primećivalo se da teže staje na noge. Prezauzeti poslom roditelji nisu tome pridavali puno značaja. U trećoj godini zivota mu je ustanovljena dijagnoza spinalna muskularna atrofija tip 3 (SMA3). U drugom razredu srednje škole Bojan je izgubio moć hodaja u potpunosti. Njegov trud i napor je urodio plodom da je završio srednju školu - gimnaziju. Medjutim društvo u kome žive Bojan i njegov brat Ivan nemaju sluha za osobe sa invaliditetom. Niko u gradu, a ni sire, nije pokazao interesovanje da Bojanu pruži priliku da se dokaže u radu.
          Kao i većina osoba koji su vezani za kolica, tako je i Bojan ostao u svojoj porodici vezan za četiri zida. Kako su njegovi roditelji takodje bolesni (otac je pretrpeo šlog, a majka je oslabila sa živcima) on sam nije imao neki izbor u životu. Zajedno sa bratom i roditeljima Bojan živi svoj svakodnevni život trudeći se da svojim ukućanima ne bude na teretu. U njegovoj porodici se ne zna ko o kome vodi računa i ko kome pomaže. Oni se trude da svojim preostalim sposobnostima služe jedni drugima.
          Od 1997. godine, kada su dobili kompjuter, Bojan je počeo da se upoznaje sa jednim sasvim novim svetom. Iako samouk poprilično je upoznao svet kompjutera, što sam samcit, što uz pomoć prijatelja i drugova koji su mu nesebično pričali šta je najbolje za njega i njegov kompjuter. Inace sačuvao je vedrinu duha i optimizam uz nesebičnu pomoć njegovih najdražih ukućana, prijatelja i drugova. Preko interneta upoznaje ljude sirom sveta. Internet je za njega jedina prilika da upozna nove ljude i da poseti udaljene delove sveta. Vedrinom svog duha on je stekao grupu prijatelja koji mu uveliko nadoknjadjuju njegov nedostatak hodanja
          Bojan je kao i njegov brat Ivan dobio polovna elektro - motorna kolica tip 3.422 MEYRA proizvodnje. Iako polovna pomenuta kolica su u potpunosti odgovarala njegovim potrebama. Sa vremenom elektronika na kolicima, kao i sama kolica počinju da otkazuju. Kako njihova mesečna primanja jedva podmiruju njihove životne troškove Bojan i Ivan se snalaze uz pomoć „štapa i kanapa“. Nova kolica koštaju 6.500.00€ (šesthiljada i petstotina evra), a polovna kod nas ne mogu da se kupe jer ih nema. Bojanu i Ivanu ne odgovara drugi tip kolica jer im je kvalitet usluge daleko ispod Meyrinih kolica.
          Bojan poziva sve ljude dobre volje da njemu i njegovoj porodici pomognu u njihovoj svakodnevnoj borbi za život. Oni su primorani na ovaj korak zato sto njihova okolina nema razumevanja za njih i njihove potrebe. Zato poziva sve ljude koji imaju razumevanje za njega i njegovu porodicu pomognu svojim dobrotvornim donacijama.

<<< povratak na vrh stranice

ZORAN KOCIĆ

          Zoran Kocić je rodjen 22.06.1948. godine u Niškoj Banji. Rodjen je u radničkoj porodici koja je okarakterisala Srbiju u XX veku. Majka je bila domaćica, a otac je bio poštanski radnik. Zoran nikad nije imao prilike da se posveti nauci ili čitanju knjiga. Životne okolnosti i pritisak okoline je bio toliki da je morao da se posveti zanatu. Odmah po završenoj školi išao je na odsluženje vojnog roka a po povratku se zaposlio kao metaloglodač. 1969. godine Zoran upoznaje svoju suprugu Borinku. Iste godine su se venčali. Njihova sreća je narušena sa rodjenjem njihovog starijeg sina Bojana. Kada se rodio mali Bojan (1971.) Zoran se napio, a Borinka je sijala od sreće. Na žalost, već sa godinu dana primećuju da Bojan ima problema sa donjim ekstremitetima. Slabe noge i slab kičmeni stub nisu dozvoljavali hodanje i stajanje. Kada mu je u trećoj godini ustanovljena dijagnoza spinalna mišićna atrofija (SMA3) njima je sunce zašlo. Nevolje su počele kada su komšije i rodjaci počeli da postavljaju pitanja „šta ste vi to Bogu zgrešili? Čije li vi to grehe ispaštate?“. Sve to je uticalo na Zoranovo zdravlje. Iako opterećen udarcem sudbine Zoran nije posustao. Nastavio je da se bori za svog sina i ženu. Zoran i Borinka su smogli hrabrost da probaju sa još jednim detetom. 1974. godine rodio im se sin Ivan. Da nesreća bude još veća, i Ivan počinje da pokazuje iste simptome slabosti kao i Bojan. Tu su Zoran i Borinka „pukli“: 1990. godine Zoran doživljava moždani udar, a Borinka je 1986. godine oslabila sa živcima. Zoran prestaje sa radom i odlazi u invalidsku penziju, a Borinka postaje zavisnik od lekova.
         Zoran je čovek koji voli životinje, voli život i voli svoju porodicu. Udarac sudbine koji ga je zadesio nije doživeo ni kao kaznu ni kao ispaštanje. Svoju porodicu doživljava kao normalnu i celu. On kaže: „Takvi smo kakvi smo - idemo dalje“. Njemu je žao sto nije mogao da uči zoologiju ili da se bavi stočarstvom. Njegovo iskreno i dobrodušno srce se veoma lako sprijateljuje i sa ljudima i sa životinjama. Uvek je spreman da se nasmeje i druge ohrabri svojom dobrotom. Oni koji ga poznaju se čude kako on može da oprašta onima koji su „zdravi“ kada njemu koji to nije učine neku nepravdu. Zoran se na sve to samo osmehne svojim bezazlenim osmehom i kaže da on tu ne može ništa. Voli sve ljude i ne pravi ni rasnu ni klasnu razliku. Kada bi njega pitali on bi ukinuo pojam nacije i stavio pojam čoveka. Moždani udar kojeg je pretrpeo ostavio mu je teške posledice. Levu nogu vuče za sobom, a leva ruka mu je znatno oslabljena. Pritisak koji ume da „skoči do plafona“ stvara zebnju od drugog šloga, ali kako to Zoran kaže „život ide dalje“. On se trudi da nadljudskim naporima služi svojoj deci koja su u kolicima i ne mogu da se sami o sebi staraju. Njegova žena Borinka ima česte depresije i napade stresa tako da puno puta mora da se brine i o njoj. On kaže da njemu nije teško da služi svojim ukućanima zato što ih voli. Iskreno mu je žao sto nema malo bolju finansijsku situaciju kako bi mogao da svojoj deci pruži makar malo bolje uslove za život. Zato on poziva sve ljude dobre volje da mu pomognu u tome. On ne traži milostinju i ne prosijači, on je čovek u nevolji kome treba pomoć. Njemu nisu potrebna finansijska sredstva za luksuz već za goli život. Lekovi za ženu, decu i njega oduzimaju mu polovinu njegove penzije, a druga polovina odlazi na kućne troškove. Zoran se odlučio na ovaj korak zato što mu više nista drugo nije preostalo. U centru za socijalni rad mu kažu da njemu po zakonu ne sleduje ništa više od minimalne penzije. U opštinskoj organizaciji crvenog krsta mu kažu da nemaju sredstva. A život ide dalje. Kao reka nosi sve pred sobom i nikog ne čeka. Ko ume da pliva preživece, ko ne.... udaviće se. Zato Zoran i njegova porodica mole ljude dobre volje da im pruže ruku i da ne dozvole da se udave.

<<< povratak na vrh stranice

BORINKA KOCIĆ

          Borinka Kocić je rodjena u selu Svrljiški Izvor 26.08.1950. godine u radnicčkoj porodici. Kako joj je otac radio na železnici često su se selili. Svog muža Zorana je upoznala sa devetnaest godina kada se i udala za njega. Ona se kao mlada žena iz poštene porodice radovala braku i formiranju porodice. Njen muž Zoran je već radio u fabrici kao metaloglodač. Ona se nikad nije zapošljavala, niti je tražila posao. Vaspitavana je u duhu tradicionalne porodice gde je ženi posao u muževoj kuci. Imala je snove i nadu da odgaja zdravu decu koju će vaspitati da budu lekari kako bi pomagali drugima. Kada joj se 1971. godine rodio prvi sin, Bojan, njenoj sreći nije bilo kraja. Njeni snovi o budućem lekaru su počeli da rastu. I ko zna šta bi sve bilo da se sudbine nije poigrala sa Borinkinim snovima. Njen sin, njen prvenac, je počeo da pokazuje izuzetnu slabost u nogama. Kako je vreme napredovalo njemu je bilo sve teže da hoda, pa čak i da stoji. Kada je saznala da joj sin boluje od neke čudne bolesti za koju nema leka počela je da očajava. Njeni snovi o doktoru koji će pomagati ljudima u njihovim problemima se raspršio. Totalni poraz je dozivela kada je i drugom sinu, Ivanu, ustanovljena ista dijagnoza. Lekari su joj rekli da će obojica biti vezani za kolica i da će im celog života biti potrebna pomoć drugog lica. Tuga i depresija su je toliko slomili da je 1986. godine morala da se leči od strahova i depresije. Od tada je stalni korisnik lekova koji je obaraju tako da nije u mogućnosti da se brine o sebi i svojoj porodici. U smeni godišnjih doba i vremenskim promenama Borinka mora da uzima duplu dozu lekova tako da je tada prepuštena svom mužu koji iako bolestan mora da se stara i o njoj i o deci.

          Borinka ima veliko srce, srdačna je i gostoprimiva. Kada joj je dobro njen osmeh blista i greje ukućane. Cveće joj ide od ruke i ona voli da se stara o biljkama. Uvek joj je drago da ima goste sa kojima će podeliti to što ima. Iako živi u teškim uslovima ona nije zaboravila da postoji osmeh i sreća. Njena deca i muž osecaju vedrinu i olakšanje kade vide osmeh na njenom licu. Ona se nada da postoje ljudi dobre volje koji žele da pomognu njenom mužu i deci da žive životom čoveka. Ona svakodnevno vidi u kakvim uslovima živi njena porodica i žao joj je što su i ona i muž bolesni i ne mogu da pruže nešto više svojoj deci. Ona ovim pismom poziva sve ljude dobre volje da svojim darovima pomognu njenoj porodici.

         Na žalost, Borinka je 8, marta 2007. godine u 13:50 ispustila svoju plemenitu dušu, usled iznenadnog prestanka rada srca, za vreme njenog lečenja u bolnici.

<<< povratak na vrh stranice